Marina, 23 godine, studentkinja, neudata, bez dece;
Dg. Dismorfofobija (Dismorfički telesni poremećaj)
Marina je upućena psihijatru od strane hirurga koji ju je u više navrata pregledao, jer je zahtevala estetsku operaciju ušiju. Po mišljenju hirurga Marinine uši bile su normalne veličine i položaja i nije bilo potrebe za korekcijom. Marina je insistirala na operativnom zahvatu i mnogo puta bila kod različitih hirurga koji su, takođe, odbijali intervenciju.
Posle višemesečnog insistiranja, ipak je operisana, ali je onda bila nezadovoljna ishodom operacije, novonastalom asimetrijom, i defektom u obliku, te je ponovo insistirala na operativnom zahvatu. Žalbe su bile u disproporciji sa stvarnim izgledom, a njena posvećenost ovom problemu dostigla je razmere da je ona zapostavila sve druge životne aktivnosti, zbog čega je upućena psihijatru.
Prilikom psihijatrijskog pregleda odbijala je da govori o bilo čemu drugom, osim o žalbama na hirurge koji neće da je operišu.
Nije joj bilo jasno zašto je kod psihijatra i odbijala je tretman. Tvrdila je da su joj uši prevelike, asimetrične, ružnog oblika, da zbog toga oseća stid.
Držala je kosu preko ušiju, nosila kape i marame, a kada je želela da joj uši budu otkrivene vezivala ih je tankim prozirnim koncem. Povukla se, prestala je da izlazi, nije imala dečka – sve zbog ušiju. Pitala se ko će da se druži ili zabavlja s njom kada ima takve uši i sl.
Tada je odbila psihijatrijski tretman i ponovo je operisala uši, ali je i dalje bila nezadovoljna izgledom ušiju i iznova je tražila estetsku operaciju.
Odlazila je na brojne preglede i procene, ali kako nije bilo indikacija za novi operativni zahvat, Marina nije ponovo operisana. Bila je neraspoložena, tužna, nezainteresovana – depresivna, zbog čega je potražila pomoć psihijatra.
Postepeno uz psihoterapijski i psihofarmakološki tretman simptomi su se povlačili, Marina je prestala da pridaje tako veliku pažnju svom izgledu i ušima, postepeno se vratila studijama, druženju, ostvarila emotivnu vezu i nastavila sa svojim životnim aktivnostima.
Dg. DISMORFOFOBIJA – DISMORFIČKI TELESNI POREMEĆAJ
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan psihički poremećaj koji karakteriše doživljaj obolele osobe da su delovi njenog tela deformisani, neatraktivni, ružni, čak i odvratni, dok je telesni nedostatak o kome govori zapravo minimalan, jedva vidljiv ili čak i ne postoji. Neke osobe koje su obolele od dismorfofobije svoj nedostatak opisuju kao ogroman, svima vidljiv, potpuno zanemaruju sve druge aspekte sebe, osećaju se nelagodno, misle da drugi ljudi samo vide njihovu manu ili nedostatak. Nezadovoljstvo je uglavnom usmereno na lice i glavu, delove lica, na kožu, ili misice. Međutim, svaki deo tela može biti predmet brige, a i tokom bolesti fokus na delove tela koji izazivaju nezadovoljstvo i očaj se može menjati.
.
Osobe koje pate zbog telesne dismorfije razmišljaju o “ružnim“ delovima tela 3 do 8 sati u toku dana. Razmišljanje o tome je skoro nemoguće kontrolisati, tačnije ove osobe mu se ne mogu odupreti, što ih čini bespomoćnim i očajnim. Pre početka lečenja veliki broj osoba ima ili veoma slab uvid u to da se radi o poremecaju, a mogu biti i deluzioni. Veliki broj ima i “ideje odnosa“-smatraju da svi vide njhov defekt, da drugi na njega obraćaju pažnju i da im se čak rugaju.
.
Ove osobe ispoljavaju repetitivno, vremenski veoma ispunjeno i kompulsivno ponašanje. Često upoređuju svoj izgled sa izgledom drugih, proveravaju svoj izgled u ogledalu, fotografisu se, uporedjuju fotografije, dugo ih posmatraju, od drugih traže razuveravanje o tome kako izgledaju, a sa druge strane insistiraju na ružnoći svog izgleda. Drugi se pak bave izrazitim držanjem dijeta, vežbanjem, proveravanjem svog tela, kupuju i koriste razne kozmetičke preparate, ili pak traže razne kozmetičke i hiruške tretmane, posebno kod estetskog hirurga.
.
S obzirom da se ovom ponašanju teško odupiru, i da može trajati i nekoliko sati u toku dana, može pored psihičkih smetnji- anksioznost, depresivnost, izolacija, osećanje odbačenosti, dovesti i do ozbiljnih telesnih oštećenja-kožne lezije, gubitak kose i dr. Veliki broj ovih pacijenata ima i druge psihijatrijske poremećaje, najčešće depresiju. Dismorfofobija najčešće počinje u periodu adolescencije, oko 16-te godine života. U to vreme telesne promene su brze i telo je u centru adolescentove pažnje, pa i ne čudi što su razne anksioznosti vezane za odrastenje usmerene na telo i njegove nedostatke.
.
Kliničke karakteristike poremećaja su slične kod muškaraca i žena. Razlika je u tome što se žene više fokusiraju na lice, delove lica, izgled kukova, i delove lica, imaju tendenciju da šminkom prekrivaju nedostatke. Muškarci su uglavnom preokupirani telesnom građom, ramenima, misicima, svojim genitalijama, i gubitkom kose, neretko zloupotrebljavaju alkohol. Ponekad stavljaju razlicite umetke u garderobu da bi se uvecao deo tela koji zamisljaju manjim.
.
.
Pro Anima Centar Tim